Kosoki lepotan

Kosooki lepotani

Moram vam reci da je moje iskustvo sa Bulicima u svakom smislu reci nezaboravno! Prvo na koj nacin je usao u moj zivot, a i kako me je napustio.
Sticajem okolnosti sam se nasao u drustvu ljudi koji u blizini Beograda organizuju borbe pasa. Naravno zgrozio sam se nad sudbinom jadnih zivotinja. U tom trenutku ne mocan da nesto konkretnije uradim po pitanu sprecavanja takvih dogadjaja resio sam da sa par prijatelja spasem sta se spasiti moze. Odrasli psi su bili isuvise opasni da bi im se mogao pribliziti, a stenci su uveliko bili na pripremama za borbu(npr.zatvoreni u podrumu bez hrane i povremeno im se ubaci koja kokoska da bi naucili da kolju!).

Na malo bezobrazan nacin smo "oteli" uz veliki rizik nekoliko stenaca(rotvajler pomesan sa dobermanom,vucjak,cetri pita i dva mala bula)Svi psi su imali oko tri nedelje starosti!. Da tada nisam imao iskustva sa bulovima.Kao vlasnik vrlo malog mesanca civave i pekinezera,(Zuca) za Bull Terriere sam mislio da su Pit bullovi!

Pse smo udomili sa izuzetkom malog belog praseta sa dve fleke preko oba oka, jedne po sred cela i jedne na telu. Toliko je bio malecki da mi je na dlan stao i stalno je cvileo. Par noci je prenocio kod prijatelja u frizerskom salonu na peskirima. Jednostavno je bilo ne izdrzivo da ga gledam kako pati i odlucio sam da ga zadrzim! Jos uvek sam isao u srednju skolu(treci razred) i to je postala velika odgovornost za mene.Kao malo dete budio se svakih sat da jede mleko sa medom,jajima i A.D. kapima, onda se ispiski i legne da spava. I tako nedeljama, jer nije imao ni mesec dana kada sam ga uzeo. Spavao je na mom stomaku i grudima i ko zna koliko me je puta probudila njegova mokraca!

Moram da napomenem da mi je pojeo ceo krevet sa sve dusekom tako da sam mu uskoro ustupio celu sobu.Ali uskoro je sve leglo na svoje kada sam shvatio da Bulici trebaju drugaciji pristup nego mali psi(kao moj mali Zuca).Vrlo brzo je ucio i lako sam ga dresirao. Postali smo NERAZDVOJNI! Gde god je bilo prilike isao je sa mnom:spavanje,jelo,kafic, kucne posete,setnje sa devojkom, trcanje na keju, more,selo, demonstracije...itd. Sve u svemu nikad nisam znao nekoga ko je toliko vremena provodio sa svojim psom.Cak su i moji prijatelji koji imaju pse dolazili da njega samog izvedu. Prema Zuci se ponasao sa postovanjem jer je matori imao vec 12 godina,a bio je 16x manji!i hvala bogu umro je od starosti kada je Svinja imala 2 godine. Cak i prema novopridosloj Luni i Mrvici(mesanaci spaseni sa ulice) i pekinezerki Bony sa ponasao zastitnicki. Trebalo je videti kako se sklanja od svoje hrane kada Bony dodje do njegove cinije i probira meso ostavljajuci njemu samo pirinac! Bio je mnogo snazan, lep i pametan. Voleo je ljude, decu i pivo!!!

Cetri ipo godine smo ziveli zivot.Kad sam bio tuzan i on je uzdisao i pokusavao je da me oraspolozi svojim skakanjem i udaranjem balona sa glavom(onako sa sve cetri noge odjednom ko na federima) tako da je izgledalo kao da pinpuje loptu neki futbaler!

I onde jedne letnje veceri,kasno uvece, igrajuci se u parku sa lutalicom koja je imala teranje- izlece na ulicu i ....Covek je kocio Prase je krenulo nazad i auto(bela mecka 123-stara) presao je preko njegovih grudi i prednjim i zadnjim tockovima! Ustao je i pobegao do ulaza u nasu zgradu. Odmah sam ga odvezao do vetertinara i naravno kako kod nas ne postoji hitna sluzba za pse (rengen i sl.) nismo mogli da tacno utvrdimo koliko je povredjen.I tako je poceo tiho da umire.Bio je jak pa je isao zamnom u zadnju setnju.Tesko je disao i kada bih seo na svaku moju naredbu je ustao i isao zamnom dok je mogao.Mozda je trebalo da ga uspavam da se ne muci,mozda sam ga trebao drzati vezanog ali sta sad. Nije delovalo ni meni a jos vaznije Vet-u da je toliko ozbilljno.Nije nigde spolja krvarijo i mokraca mu je bila bistra jedno 2-3 sata posle udarca.Drugi psi bi verovatno na mestu bili mrtvi.

Dosli smo kuci, stavio sam ga na kreveti i otisao da se umijem moleci boga da prezivi. Cuo sam majku kako kuka i izasavsi iz kupatila video sam ga da je dopuzao do vrata od wc-a.Uzeo sam ga u narucje sa sve 30 kila i tu je i uginuo. Na mojim rukama. Suzu jos nisam pustio. Majka je bila skrhkana od bola, sestri nisam ni smeo da kazem nedelju dana sta se desilo. Svi koje smo znali nisu mogli da veruju da se to desilo. Druge kuce su ga trazile i cudni im je bilo bez njega. A ja ....ne mogu opisati kako sam se osecao i osecam jos uvek. Tu kolicinu bola nisam nikada osetio i verujem da se ljudi osecaju i gore kada izgube nekog bliznjeg.Bar je drugacije kada umru od starosti kao Zuca, a ne ovako iznenada!Po recima moje majke ,kojoj je umrla majka i rodjeni brat,gubitak Krmeta je bio nesto naj gore! Nije mi se zivelo, jelo ,radilo. Cak ni u kuci nisam mogao da budem vec sam 10-ak dana bijo kod devojke. I kad dodjem kuci-PRAZNO.Stoji njegov povodac, loptice, cinija za hranu...Kukao sam kao malo dete.Bolela me je utroba.Koliko sam ga puta samo sanjao. Bio mi je kao sin,moje meso.Gledao sam ga kako raste preko noci.Prvo nogice pa onda telo.A sad kao parce drveta, nepomicno telo. UZAS! Ali ono sto sam proziveo sa njim za 4,5 je vredno tog bola. Bio je toliko voljen od strane svih da se nakupio ljubavi za 1000 drugih pasa.I njegove prasece oci i dalje zive u meni. Bio je poseban ne samo zato sto je moj. Bio je poseban zato sto je bio Bull Terrier!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Zvao se Marfi.Maki smo ga zvali.


Preuzeto sa sajta Bulterijer.

zaista tuzno nadam se da ce ova prica pomoci da se ova rasa vise ne smatra toliko strasnom

Jako tuzno.

Ja sam se isto osecala kao ovaj covek kada je moja Dita umirala tj. gasila se polako.

to je potpuno razumljivo