Ovulacija kod zenki

U slučaju kada izabrani priplodnjak nije na raspolaganju u istoj odgajivačnici gde je i ženka, normalna i opšteprihvaćena praksa vlasnika je odlazak priplodnjaku tako da je od velike važnosti izbor pravog momenta za uparivanje. Ovo povećava šansu fertilizacije a samim tim nepotrebni troškovi i dodatno putovanje bivaju izbegnuti.
Idealno, uparivanje ili inseminacija bi se trebala desiti u roku od 48 sati od trenutka otpuštanja jajne ćelije a u svrhu povećanja šanse susreta sa spermatozoidom u oviduktu.
Jajna ćelija je plodna 2 dana nakon njenog sazrevanja (kod nekih rasa, kao što je na primer velški korgi, ovaj period može da traje i četiri dana) a što otvara mogućnost uparivanja sa dva različita mužjaka. Kratak životni vek spermatozoida omogućava i određeni siguronosni bafer između ovakva dva parenja.

Da bi se odredio ovulacioni period kuje u teranju, odgajivač može kombinovati nekoliko različitih metoda koje variraju u preciznosti:
Uparivanje dvanaestog dana od početka krvarenja te ponavljanje dva dana kasnije je još uvek praktična formula za odgajivača. Oko 20% kuja ipak ne ovulira za vreme ovog perioda; ne dolazi do začeća ploda, ili dolazi do rađanja malog broja štenadi.
Povlačenje prisutnost krvi u vaginalnom iscedku za vreme teranja generalno indicira završetak proestrusa ali nije pouzdan pokazatelj ovulacije. Neke kuje, kao na primer kod rase čau čau mogu imati krv u iscedku sve do kraja estrusa.
Prihvatanje mužjaka i liebenbergerov znak (pomeranje repa u stranu) takođe nisu precizni pokazatelji ovulacije. Na primer, neke ženke dobermana dozvoljavaju skokove mužjaka već na samom početku proestrusa iako pravo vreme ovulacije dolazi tek 30 dana kasnije u ekstremnim slučajevima! Mnoge ženke mogu da prihvate muzjaka i u sledećim slučajevima:
o lažno teranje,
o urinarne infekcije,
o estrogene sekrecije folikularnih cisti što vodi nimfomaniji.
Otpornost vaginalnog mukusa generalno opada odmah nakon ovulacije što pokazuje kraj estrogene impregnacije nakon čega počinje period naglog obnavljanja vaginalnih ćelija. Merenje ovog faktora je, na žalost, suviše kasno za uzgojne svrhe i služi isključivo pri dijagnozi završetka teranja. Ova tehnika nije popularna u uzgoju pasa i zbog velike mogućnosti infekcije među kujama te relativno visokog i dodatnog troška potrebnog za korištenje galvanometra.
Trake sa reagentom pokazuju promene u nivou glukoze u vaginalnom mukusu i ne omogućavaju dovoljno dubok pristup bez rizika kontaminacije urinom. Rezultati su obično neprcizni (jer se promena boje primećuje u periodu od tri dana pre i posle ovulacije) čineći ovaj metod nepouzdanim.
Testiranjem vaginalnog brisa odgajivači su u mogućnosti da prate promene u izgledu vaginalnih ćelija pod hormonalnim varijacijama, naričito pod uticajem povećanog nivoa estrogena.