Pas je najstariji sisar mesožder pripitomljen od strane čoveka; on ga je sledio širom planete, po svim geografskim širinama. Jedinstveno za njegov rod, zajednička istorija traje više od 10 000 godina. U početku su kohabitirala nomadska plemena i čopori vukova, goneći istu divljač po istim tertorijama, zahvaljujući analognim lovnim tehnikama. Protekle su hiljade vekova pre nego što je dovršen porces pripitomljavanja vuka i pre nego što je čovek, koji je napustio nomadski način života, stekao lakonogog pratioca u lovu, izuzetnog njuha i sluha.
Njegovo poreklo, još uvek kontraverzno, nije sprečilo Cannis familiaris da se izmeni u više stotina rasa i da danas ima raznoliku sudbinu, zahvaljujući svojim mnogobrojnim sposobnostima: obdaren sposobnošću prilagodjavanja koja se retko sreće, poletni trkač i plivač, budni čuvar, instiktivni zaštitnik, druželjubivi igrač koji žudi za nagradom, odan svome gospodaru, on obavlja različite poslove prilagodjene današnjem načinu života. Što se tiče sveta sporta, on bi se ubuduće teško mogao lišiti ovog neumornog atlete, spremnog na sve izazove.
PAS KROZ ISTORIJU
Naizmenično eksploatisan i poštovan od svojih gospodara. Pas deli čovekovu avanturu već nekih 10.000 godina. Druželjubivi grabljivac, koji zavisan od vodje živi u čoporu, dozvolio je da bude pripitomljen, o čemu svedoče pseći skeleti u blizini ljudskih ostataka otkrivenih po praistorijskim nalazištima u Rusiji (Asantova gora, 10.000 do 12.000 godina pre n.e.), slikarstvo i rezbarije na stenama.Posle praistorijskog perioda, oko III milenijuma, pas je u starom Egiptu bio predmet pravog kulta, a njegov ubica podlegao je smrtnoj kazni. Anubis, božanstvo sa glavom psa ili šakala, služi kao vodič u zagrobni život. Hrtovi, baseti i ogromni psi prate faraone, imaju pravo na sahranu, a nalazimo ih i mumificirane, u sarkofazima. Molos je takodje prisutan i u praskozorje sumerske i asirske civilizacije, gde je korišćen u ratu i lovu. U grčkoj mitologiii, pas Kerber čuva podzemni svet, Homer, u Odiseji, priča kako verni Argos umire od emocija, imajući tek toliko snage da prepozna svoga gospodara Odiseja po njegovom povratku kući. Aristotel pominje Molose, Bišone i druge pse. Pseći rod ima svoje heroje u molosima, koji prate Spartance u rat i u pedeset srčanih branilaca Korinta, od kojih jedini preživeli, Soter, spašava stanovništvo masakra razotkrivši neprijatelja. Pas, ipak, ne izaziva jednodušne reakcije u Grčkoj. Hipokrit izražava strah od ove životinje, prenosioca besnila, a "cinicima" (od grčkog kinos, pas) se nazivaju filozofi iz III veka pre n.e, koji, kao Diogen, odbacuju konvencije.
CAVE CANEM
Antički Rim ima svoje svete pse, čuvare Vulkanove pećine. Prozaičnije, pas se takodje dresira za čuvanje straže, za prijateljevanje ili za borbu, igra ulogu djubretara u gradovima i čuva kuće: na mozaicima rimskih kuća može se pročitati. cave canem ("pazi se psa"). Kada kreće u osvajanje Galije, 56. pre n.e, Julije Cezar vodi psa, neprijatelja lavova i bikova po rimskim arenama, čija će se loza razgranati po čitavoj Evropi. Galski psi su lovci, kao i keltski, koji su jednako dresirani i za borbu. Malo voljeni od judeo-hrišćanske civilizaciie, psi su takodje smatrani nečistim od muslimana, za koje je njihovo ime najgora uvreda . Kao okoreli lovci, francuski srednjovekovni gospodari već stavljaju svoje pseće kompanjone pod zakonsku zaštitu. Psi pomažu u verskim službama, sve do razmeštanja po crkvenim predvorjima.
OKRETAČI RAŽNJA U KUHINJAMA
Ardenski monasi iz andenske opatije, koja će kasnije postati opatija Sent Iber, u IX veku stvaraju prvu rasu, selekcijom velikih cmih i belih lovačkih pasa, pretke sadašnjih pasa svetog Hubera. Oko 1650, monasi sirotišta Gran-Sen-Bernar u AIpima odgajaju jednu drugu rasu; najpre čuvar, a docnije dresiran da okreće ražanj) u kuhinjama, bernardinac, koji je kasnije postao spasilački pas, nije nikada podbacio. Psi, koji su već zauzeli važno mesto u srcu čoveka, figuriraju uz bok svetog Bertrana, svetog Roša i svete Genoveve, pastirice, i zauvek bde u podnožju srednjevekovnih kamenih obličja. Srednji vek razlikuje hrtove, prepeličare, pse koji leže i laju i koji, prema svojoj ulozi, dobijaju odgovarajuću hranu: iznutrice za krvne goniče i nikako ne ovčetinu za ovčarske rase. Specijalizovana dela se umnožavaju od XIV veka. Najslavnije, bogato veteririarskim savetima, je delo Gastona Febisa u XIV veku. "Ovčar mora da bude beo, da bi pastir mogao da ga razlikuje od vukova", precizira on jednu od istina.
PRVA GENEALOŠKA KNJIGA RASA
Od srednjeg veka do Luja XV, kraljevi drže čopore za lov na konjima i sa psima. Fransoa 1 osudjuje seljačke pse na nošenje drvenog trupca oko vrata, koji ih onemogućava da love i naredjuje da se preseku potkolenice onima koji se udalje od staništa. Anri III se izdvaja strašću za papijonima (patuljasti spanijel).Madam d Mentnon, koja se 1683. udaje za Luja XIV, poseduje čopor planinskih pasa iz Pirineja. Pudla Luja XV, Filu, uživa sva prava, a kralj takodje poseduje i pse sposobne da pronadju tartufe. U XVIII veku, prirodnjak Bifon rediguje prvu genealošku knjigu rasa. Bišoni, pudle i drugi patuljasti spanijeli vode dvorski život. Pisac Žan-Žak Ruso oživljava uspomenu na svog vernog prijatelja, Dika (Vojvodu); čak i siromašni imaju pse. Rasturanjem velikih čopora, revolucija iz 1789. je uzrok mezalijansi (loših spojeva) sa mešancima i sutona francuskih rasa, dok Englezi ne prestaju da poboljšavaju svoje. U Parizu su, od 1793 do 1797, dekretom zabranjene borbe životinja, ali ovaj okrutni sport se nastavlja, pa se psi čak suprotstavljaju pacovima na "pacovodromu" na ljelisejskim poljima. U XIX veku, zoolog Kivije predlaže novu klasifikaciju rasa. Pod Napoleonom, sitne rase uživaju blagonaklonost buržoazije. Mops Zozefine de Boame, careve supruge, pominje se i danas po tome što je ujeo cara, koji se usudio da udje u krevet njegove gospodarice. Pas je maskota ratova u doba Carstva. On služi kao životinja za vuču, sve dok to, 1823, nije zabranjeno odlukom pariskog prefekta. Gospodar jednog hrta, Lamartin, buni se protiv "desetka na srce naroda", poreza koji mora da pogodi vlasnike pasa. Sa svoje strane, elegantne dame cene dalmatince i pudle, koje šišaju kao lava ili zazua. Upravo tokom XIX veka javlja se nova ideja, ona o poštovanju psa.
PRVA IZLOŽBA PASA Englezi, zaljubljenici u kinotehniju, ili nauku o psima, organizuju prvu izložbu pasa u Londonu, 1859. U
Francuskoj je 1884. osnovano Centralno društvo za poboljšanje rasa pasa (S.C.C.). Nekoliko godina ranije, tokom opsade Pariza, 1871, psi su izgladnelim Parižanima morali da posluže kao hrana. Rat od 1914. nalazi ih pod barjacima gde, srećom, ne upoznaju tužnu sudbinu svoje braće iz Rusije, koji su dresirani da, nabijeni eksplozivom, potraže svoju dnevni obrok pod neprijateljskim kolima. Posle Velikog rata, psi za lov i pratnju stiču izvesan značaj i takodje postaju, kako likovi iz romana, tako i heroji crtanih filmova i protagonisti reklama (Milu, Tintinov pas, ili Snupi su dobri primeri za to). Goniči, čuvari ili spasioci tokom Drugog svetskog rata, takodje slede svoje gospodare stazama egzodusa.
Home 
Search 
Register 
Log in 
Thu Oct 02, 2008 2:07 pm
