Retriveri, Pticari a i svi ostali

sve o nasim cetvoronoznim prijateljima
 
HomeHome  FAQFAQ  SearchSearch  RegisterRegister  Log inLog in  

Share | 
 

 Razvoj psa

Go down 
AuthorMessage
stryker
Admin
avatar

Number of posts : 187
Age : 34
Location : Veliko Orasje
Registration date : 2008-09-21

PostSubject: Razvoj psa   Mon Sep 22, 2008 4:13 pm

Ovaj složeni društveni život psa i sistemi koje on koristi da bi komunicirao sa svojim srodnicima podrazumevaju i obuku ostvarenu tokom prvih meseci njegovog života. Kao i sve životinje, štene dolazi na svet sa izvesnim brojem sklonosti u pogledu ponašanja i reakcija, koje su prethodno ustanovljene zahvaljujući njegovom genetskom nasledju i informacijama koje je prikupio tokom intrauterinog života. Razvoj njegovog ponašanja bio je predmet brojnih studija koje su dovele do razlikovanja tri perioda počev od rodjenja: neonatalni period (od rođenja do 14. dana prosečno), prelazni period (od 15. do 21. dana) i konačno, period socijalizacije (od 22. dana do kraja adolescencije). Svi datumi dati da bi se odredila starost štenadi tokom različitih etapa razvoja čisto su indikativni; oni mogu biti uvećani kod džinovskih rasa koje se sporije razvijaju.
NEONATALNI PERIOD
On počinje od trenutka kada se štene oslobodi ovojnice fetusa. Mala životinja koja je tako doneta na svet potpuno zavisi od nege svoje majke. Njen nervni sistem nije sasvim dovršen, moždana kora praktično ne postoji, a čulni organi veoma su malo funkcionalni (osim čula dodira i delimično njuha). Izuzev čvorova nekih nerava lobanje, nervni sistem još nije mijeliniziran, dakle nervni influks lagano napreduje. Mišići skeleta još su samo delimično inervirani, što znatno ograničava mogućnost pomeranja i zauzimanja položaja kod štenadi: inervaciju dobijaju najpre mišići pregibači i dominiraju u odgovorima na različite testove (0-5 dana), zatim opružači koji takodje počinju fazom hipertoničnosti (5-18 dana). Autonomni nervni sistem koji upravlja abdominalinom pokretljivošću još ne funkcioniše: stoga štene nije u stanju da samo vrši veliku nuždu i urinira. Otuda, štene ne ispoljava ponašanja u pravom smislu te reči (organizovane postupke koji dovode do izvršenja neke funkcije), već primarne reflekse koji mu pre svega omogućuju da dosegne do dojke i odgovori na pozive majke. Ti primarni. refleksi mogu se lako dokazati pomoću nekoliko jednostavnih testova. Tako se refleks traganja za hranom može zapaziti postavljanjem poluotvorene pesnice ispred nosa štenetu koje se nalazi na ravnoj površini : štene pokušava da se uvuče u šaku. Taj isti refleks omogućuje mu da pronađe dojku; nestaće posle 14. dana, što predstavlja period koji odgovara otvaranju očiju, te onda vid odnosi prevagu nad dodirom. Isto tako, kad usne dođu u dodir sa nekim gipkim, toplim i izduženim predmetom, javlja se refleks sisanja. Uriniranje i defekacuju izaziva majka koja liže abdomen i međicu štenadi. Nasuprot tome, štenad je gluva i slepa i odgovara, dakle, naročito na brojne taktilne stimulacije koje se javljaju kako između majke i njenih mladunaca tako i između same štenadi. To se menja negde oko 14. dana, kad se otvore oči i čulo vida počne da se razvija.. PRELAZNI PERIOD
Njegov početak obeležen je otvaranjem očiju. One ne funkcionišu odmah po otvaranju kapaka, biće potrebno sačekati nekoliko dana kako bi mogle da zamene čulo dodira u različitim situacijama kada štene treba da se orijentiše. Otuda će primarni refleksi početi da iščezavaju. Prelazni period je naročito period ubrzanog razvoja moždane kore. U tom periodu završava se razvoj čulnog sistema, te će ukus, miris, a i sluh početi uskoro da funkcionišu. Kraj prelaznog perioda poklapa se sa završetkom čulnog razvoja, obeleženog pojavom auditivne percepcije. Taj trenutak je lako označiti zahvaljujući refleksu trzaja.
Štene se stavi na savitljivu i mlaku kožu (čime se sprečava izlaganje stresu), lice koje vrši eksperiment tapše rukama tačno iznad glave šteneta. Kad uši i odgovara-juće neurološke strukture funkcionišu, štene reaguje podižući se na svoje šape, a potom pada: to je trzaj. Pozitivan odgovor na taj refleks označava prelaz ka periodu socijalizacije.
PERIOD SOCIJALIZACIJE
To je najuzbudljiviji period razvoja šteneta. Tokom te duge faze svog postojanja, ono će steći sva ponašanja nephodna za život u čoporu - bilo da je reč o hijerarhijskim pravilima ili o sistemima za komunikaciju - ali i otkriti sastavne elemente sredine u kojoj živi. Jedna od bitnih stvari koje će štene naučiti jeste prepoznavanje sopstvene vrste. Kao svi toplokrvni kičmenjaci (ptice i sisari), štene dolazi na svet ne znajući kojoj vrsti pripada. Tek će posebno obučavanje, skoro nepovratno, omogućiti štenetu da stekne ovu informaciju : prožimanje. Da bi se to moglo ostvariti, potrebno je izatkati afektivne veze (privrženost) sa osobom koja neguje i štiti štene (majka u normalnim uslovima) i da čulni organi funkcionišu. Prožimanje se kod šteneta obično odvija od 3. sedmice do 3.meseca. S druge strane, u tom periodu štene će sebi sačiniti pravu banku podataka koja će mu služiti da utvrdi prag stimulacije (auditivne, vizuelne, taktilne) na osnovu kojeg treba reagovati, ali i da prepoznaje predmete ili bića (opasna, jestiva, prijatelje). Što mu sredina u kojoj živi bude više omogućavala da se suoči sa različitim podsticajima, to će štene više biti sposobno da se potom prilagodi različitim sredinama. Ne možemo dovoljno istaći koliko je važno da prvi kontakti sa štenetom budu veoma prijatni kako bi zatim informacije koje životinja pamti pospešile odnos poverenja. Socijalizacija je takođe period obučavanja u pogledu hijerarhije. Štene će morati da nauči da savladjuje svoje želje u skladu sa pravilima koja važe unutar čopora.
Prva situacija u kojoj on uči da tako postupa jeste obrok. Do starosti od dva meseca, kad bi ga mučila glad, štene je imalo samo da se obrati majci da bi od nje dobilo mleko - bilo je tada dovoljno da se prvo domogne dojke. Prilikom pristupanja trpezi odraslih, štene će naučiti da valja sačekati da najpre nadredjeni jedu da bi se zatim i ono moglo približiti. Sticanje takve vrste kontrole (ili društvena inhibicija) neophodao je da bi budući pas bio savršeno uravnotežen. Na isti način, štene će naučiti da se služi svojim sasvim novim zubima.
To se ostvaruje uz igru, oko 5. sedmice. Kad jedno štene nešto grublje zgrabi drugo, ovo cvili i leže na ledja. Štene napadač onda uči da kontroliše pritisak čeljusti i da prestane sa napadom (ovde tobožnjim) kad njegov protivnik legne na ledja (položaj potčinjavanja). Majka učestvuje u obučavanju sprečavajući suviše snažno grickanje: ona zgrabi štene za kožu na vratu i ponovo ga spušta na tlo pošto ga protrese, a ostavlja ga tek kada ono zauzme položaj potčinjavanja. Igra je uvek povlašćeni okvir za savladjivanje pravila života u grupi i rituala za komunikaciju. Negde kad napune 4 do 5 meseci, sudbina mužjaka i ženki postaje različita. Zapaža se da majka sve manje podnosi kontakte sa svojim sinovima (manje ih liže, redje ih drži izmedju svojih šapa), kraće se igra s njima i češće im preti. Muška štenad bliži se adolescenciji i ponašanje majke označava početak poslednje faze njihove socijalizacije.
Čim njihovi genitalni organi počnu da funkcionišu, mladi mužjaci ispuštaju seksualne feromone.Verovatno će percipiranje tih feromona izazvati kod majke kidanje afektivnih veza koje su ostvarene oko 3. sedmice: to je odvajanje. Kuja postaje vrlo razdražljiva čim se njeni sinovi nadju oko nje. U nekom trenutku, kad je napetost posebno snažna, dominantni mužjak (ne neophodno otac štenadi, nego mužjak s kojim majka održava bliske odnose) pridružuje se kuji da bi odagnao mlade mužjake koji ubuduće neće biti tolerisani u zoni gde im živi majka: to je marginalizacija mladih mužjaka. Što se tiče ženki, one duže ostaju sa majkom, često do svog drugog parenja. Njihovo prvo parenje biće obično diskretno zbog delovanja feromona njihove majke . Odvajanje će se, prema tome, vršiti sporije i biće dovršeno tek pri narednom parenju. To zadržavanje u krilu majke možda je od uticaja pri učenju materinskog ponašanja.




MAJKA I NJENO MLADUNČE
Dugo se mislilo da je majčinsko ponašanje najbolji primer instiktvnog ponašanja : zar se ne govori o majčinskom instinktu? Ovaj pojam se sve više osporava kad je u pitanju Ijudska vrsta kod koje se lako može uočiti uticaj tradicije i društvenih klasa u genezi majčinskog ponašanja. Zatim, više etologa je dokazalo da majmunice prvorotkinje retko kad podignu svoj porod do zrelog doba, budući da se o njemu brinu neredovno i nevešto. Danas se može reći da to važi i za kuju (kao i za mačku i kobilu) :majčinsko ponašanje nije strogo određeno genetskim ponašanjem, već iziskuje obučavanje da bi se moglo usavršiti. Tako, možemo utvrditi da su kuje prvorotkinje, čija štenad bivaju prepuštena da uginu jedno za drugim usled nedostatka majčinske brige, kasnije kad ponovo budu imale mladunce mnogo veštije od onih kuja čija je štenad preživela zahvaljujući staranju odgajivača. Vezanost za štenad nije automatska, neophodno je da majka predhodno bude valjano socijalizovana. Brojna nenormalna majčinska ponašanja (kanibalizam, davljenje štenadi) posledica su poremećaja u procesu socijalizacije i naročito primanja spoljnih uticaja. Izgleda da u čoporu prvorotkinjama pri štenjenju najčešće pomažu iskusne ženke koje kidaju ovojnicu fetusa i ližu štenad u cilju stimulacije. Prilikom kasnijih koćenja, keruša je pre sklona da potraži usamljeno mesto da bi se okotila. Pojedine kuje iskopaju jamu za štenjenje koja potpuno sliči vučjoj jami.
PAS I COVEK
Može se govoriti o vrlo staroj Ijubavnoj priči između psa i čoveka. Verovatno su se u saradnji između ta dva lovca postepeno stvarale veze i moguće je da je tip društvene organizacije čopora olakšavao sjedinjavanje koje se malo-pomalo ostvarivalo. Život psa u čoporu danas je sasvim marginalan i većina pasa živi sa čovekom, najčešće u prisnoj porodičnoj atmosferi. A nas će upravo zanimati promene u ponašanju izazvane tom situacijom.
PORODICA-ČOPOR
I čovek i pas su društvene životinje i njihova zajednica podrazumeva stvaranje hijerarhijskog sistema koji uključuje što manje situacija za koje ne postoji ritual za utvrdjivanje zahtevanog ponašanja. Čovek je sklon da istražuje oblike sve suptilnijih veza izmedju jedinki.Otuda odnose u radu, u porodici, ne diktiraju više odnosi silom nametnute dominacije jednog od protagonista; bilo bi čak neuputno u društvenom pogledu da onaj koji "legalno" dominira to odveć jasno stavlja do znanja (tada bi se moglo govonti o zloupotrebi autoriteta). U tom slučaju, kada postoji interakcija izmedju dve jedinke, upravo će suptilnost jezika i intonacija kodirati informacije koje se tiču hijerarhijskog položaja svakog od njih. Kod psa, takva organizacija osudjena je na propast, zato što nema značajne razlike izmedju načina na koji on analizira društvene informacije u čoporu ili u Ijudskoj porodici. Životinja uočava dominaciju ponašanja koja odgovaraju jasnim situacijama i za njega značajnim, kao što su jelo, korišćenje prostora, mogućnost privlačenja pažnje jedinki ženskog pola kuja ili žena. Mogu se opisati dva tipa organizacije čovek pas. S jedne strane, grupe nazvane "hedonističkim" (hedonizam, sisitem zasnovan na zadovoljstvu), zato što se agresivnost tu nikada neposredno ne ispoljava, već samo u vidu rituala pretnje, s druge strane, "agonističke" grupe (od reči agonista, "kojl uzrokuje pokret") u kojima se agresivnost izražava u vidu fizičkih napada. Kod prvih, vlasnik potvrdjuje svoju dominaciju vizuelnom i auditivnom igrom kanala za komunikaciju, dok kod drugih, fizičko suprotstavljanje, sa svom riskantnošću koju može imati po životinju, predstavlja jedino sredstvo za očuvanje položaja vodje. U stvari, agonističke grupe nisu tako brojne, s obzirom da većina vlasnika s odbojnošću gleda na primenu sile.
KOMUNIKACIJA IZMEDJU ČOVEKA I PSA
Popularno rečeno, pas je životinja kojoj nedostaje samo govor. Ta razumna konstatacija je zanimljiva:
izvesno, u komunikaciji ne može da se koristi jezik, pošto reči nemaju nikakvog smisla za psa; zauzvrat, iako pas nema sposobinost govora, on poseduje skoro sve ostalo. I upravo će se na tom "ostalom" graditi komunikacija. Kad govorimo, mi ne upotrebljavamo samo reči, sadržaj našeg govora uveliko je uslovljen elementima koji nisu verbalne prirode. Ton, mimika lica, prečnik zenica, kretnje tela (položaji i ritmika njihovih povezivanja), odeća i pomoćni pribor, igraju bar podjednako važnu ulogu kao i reči. Tako je i sa psom, sem što će njegov govor biti u potpunosti sastavljen od gestova, intonacija. Izgovorene reči biće zvučni signali koje će pas spajati sa odredjenom situacijom, sa ponašanjem koje treba usvojiti. Tako na primer, kad pas sedne na zahtev vlasnika, on ne izvršava naredjenje zato što mu je rečeno "sedi", već stoga što je vlasnik tom zvuku pripojio pokrete što navodi na pokret koji treba izvršiti, i zato što je nagradio psa kad je ovaj odgovorio na željeni način. Čin udružen sa rečju može odgovarati situaciji koja za psa ima neko hijerarhijsko značenje i podrazumeva njegovo potčinjavanje. Otuda upravo oni signali vlasnika koji nisu verbalne prirode pojačavaju poruku, ili je poništavaju. Zamislimo, tako, da se pas mužjak popeo na fotelju koju njegov gazda obično čuva za sebe. Pas je prepoznao to sedište kao važno kontrolno mesto da bi se sačuvao dominantni hijerarhijski položaj. Kada vlasnik naredi psu da sidje, on od njega zahteva da mu prepusti bitnu zonu u porodičnoj hijerarhiji. Ako on to učini ne pitajući se da li će pas poslušati, intonacija njegovog glasa, njegov pogled, položaj njegovog tela (lako nagnuto napred) pokazuju psu da se čovek zaista oseća dominantnim. U protivnom, ako on ishod sučeljavanja smatra neizvesnim, intonacija njegovog glasa, njegovo lice i telo otkrivaju njegovu dilemu. To psa navodi da pokuša da pripreti svom gazdi kako bi zauzeo viši hijerarhijski položaj. Takva situacija brzo se može pretvoriti u dramu ukoliko nedostatak ubedljivosti kod čoveka ustupi mesto strahu od režanja psa i ovaj počne da se smatra dominantnim. Ovde se vidi koliko bitnu ulogu igra komunikacija u uspostavljanju hijerarhije unutar porodice-čopora. Uskladjenost dveju poruka (verbalne i one koja to nije) obezbedjuje efikasnost prenošenja informacije. Cesto, nedovoljno poznavanje smisla ove ili one reakcije psa navodi vlasnika da prenese nepovezane informacije. Takav je slučaj sa čovekom koji gubi dah pozivajući psa, a ovaj nastavlja da se udaljava. Za vlasnika je prirodno da se pas vrati kada ga pozove. Medjutim, ovo je pogrešno, jer pas se "ne odaziva na svoje ime", on se ne poistovećuje sa tim zvukom koji je za njega samo znak kontakta sa gazdom. Da bi pozvao svog psa koji se slobodno kreće, čovek treba da bude veoma privlačan, u svakom slučaju privlačniji od drugih pasa ili igračaka kojima je pas do tada bio obuzet..
Back to top Go down
View user profile http://www.freewebs.com/lovackipsi
 
Razvoj psa
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
Retriveri, Pticari a i svi ostali :: Odgoj i Obuka :: Uzgoj-
Jump to: