Čulo vida kod pasa je treće čulo po svojoj ulozi i nameni, posle čula mirisa i čula sluha. Ono svojim radom omogućava potpunu orijentaciju psa u prostoru i svojom funkcijom doprinosi uz pomoć ostalih čula da pas egzistira i pomaže čoveku u razne namenske svrhe. Čulo vida kao i ostala čula građeno je od specifičnih čulnih ćelija koje su locirane u organu vida (organon visus) oku i njegovim delovima i kod psa njegov anatomski i morfološki sastav čine : pomoćni i zaštitini organi oka i vidni aparat očna jabučica ili oko.
POMOĆNI i ZAŠTITNI ORGANI OKA : Ukoje spadaju : očna koštana duplja, zajedno sa njenim vezivnotkivnim omotačem, unutrašnje intra i spoljašnje ekstraorbitalno masno tkivo, očnim kapcima sa svojim vrežnjačama, suznog aparata i mišića očne jabučice kojih ima 6 na svakom oku.
VIDNI APARAT OČNA JABUČICA ili OKO : Čine osnovu čula vida. Oko kod pasa ima kruškoliki oblik i leži u koštanoj očnoj duplji koja je takođe kruškolikog oblika i kod psa se nalazi sa strane glave. U orbiti ima masnog tkiva koje ima zadatak da podmazuje sve delove i amortizuje rad očne jabučice pri raznim pokretima i u raznim pravcima.
Očna jabučica psa je građena od spoljašnjeg neprozirnog čvrstog sloja beonjače. Na njenoj prednjoj strani poput stakla na satu nalazi se prozirna rožnjača nešto jače zakrivljena nego ostala očna jabučica. Iza rožnjače nalazi se okrugla obojena ploča šarenica (iris) u čijoj sredini je okrugao otvor zenice. Iza šarenice i zenice prozirno telo u obliku obostranozakrivljenog sočiva. Sočivo je pričvršćeno posebnim aparatom koji mu omogućava da prema potrebi menja oblik. Ostala šupljina iza sočiva ispunjena je lepljivom pihtijastom masom koja liči na otopljeno stalko te se zato i zove staklasto telo. Drugo prozirno sredstvo vodenasta tečnost ispunjava prednju očnu komoru koja leži između sočiva i rožnjače.
Unutrašnja površina beonjače prekrivena je nežnom crvenkasto-smeđom ovojnicom koja sadrži mnogo krvnih sudova i pigmenata i zove se žilnica. Između žilnice i staklastog tela nalazi se fina providna opna mrežnjača ona je zapravo nastavak vidnog nerva koji ulazi u oko sa strane od zadnjeg očnog pola a u vezi je sa mozgom psa. Na očnu jabučicu se hvata 6 očnih mišića na svakom oku i to 4 prava i 2 kosa koji je pokreću u svim pravcima.
Drugi moždani nerv koji se zove vidni nerv je glavni deo očne jabučice da bi pas mogao gledati. Pored ovog glavnog u funkciji oka kod psa učestvuju još i grane 3, 4, 5 i 6 moždanig nerva koji svaki na svoj način doprinose da čulo vida bude što bolje. To je ono što omogućava da je provodljivost do mozga brža kvalitetnija a i zaštita svih delova oka bolja zahvaljujući radu navedenih nerava.
Oko psa i svi gore navedeni elementi su dobro smešteni u glavi. Zaštićeno je kostima lobanje. Mali prednji deo oka vidi se ispod očnih kapaka. Oči dva psa približno su iste veličine čak veće razlike ne postoje ni kod različitih pasmina. Kada za neku rasu ili jednog psa kažemo da ima velike oči ne znači da on zaista ima veće oči od drugog psa. Kod njih je jedno razlika između kapaka veća nego obično. U kapku u gornjem uglu oka nalazi se mala žlezda koja stvara tečnost koju nazivamo suze psa. Tečnost je malo slana jer u sebi sadrži NACL u tragovima. Ova tečnost neprestano kupa očnu jabučicu pa je tako održava vlažnom. Tečnost otiče u mali otvor koji se nalazi u uglu jednog i drugog oka i sliva se dole kroz nos.
FIZOLOŠKI MEHANIZAM ČULA VIDA : Da bih prikazao neurološke mehanizme koji učestvuju u vidnoj percepciji psa moram opisati kako svetlosni zraci sa spoljašnjeg izvora draži ulaze kroz rožnjaču oka i kako se fokusiraju da daju lik u mrežnjači kako ti fokusirani svetlosni zraci onda oslobađaju neurološku reakciju u mrežnjači kako se taj proces prelama do mozga i kako mozak reaguje na te signale. U najprostijoj percepciji učestvuju svi ti procesi. U cilju uprošćavanja možemo te događaje podeliti u 4 glavna fiziološka mehanizma kod psa : 1.Optički mehanizam. 2.Fotosenzibilni mehanizam. 3.Mehanizam sprovođenja. 4.Centralni mehanizam. Svaki od tih mehanizama je funkcionalno povezan sa tri ostala prilikom rada i funkcije.
1.OPTIČKI MEHANIZAM : Je zasnovan kao i kod drugih domaćih životinja na osnovu funkcionisanja posebnih nervih ćelija koje u organu čula vida vrše percepciju svetlosti. Tako kada svetlost od nekog spoljašnjeg izvora ulazi u rožnjaču psa zraci se prelamaju jedni prema drugima. Sa daljim prolaženjem kroz sočivo oni se i dalje savijaju tako da će združeno delovanje rožnjače i sočiva dovesti snop zrakova iz neke spoljašnje tačke u žižu na mrežnjači. To što se snaga prelamanja sočiva može stalno podešavati menjanjem njegove krivine omogućava održavanje oštrog lika na mrežnjači čak i u uslovima promenjivog rastojanja između predmeta i mrežnjače. To stalno održavanje prelomne snage oka psa naziva se akomodacija. Oči psa kao i kod čoveka nisu uvek savršeno uobličene. Moguće su razne neispravnosti mehanizma za fokusiranje kao u slučaju kratkovidosti ili dalekovidosti. U ovim slučajevima percipirani svet se sasvim menja prilikom gledanja.
Odgovor psa na svetlosnu draž zavisi između ostalog od količine svetlosti koja stiže u zenicu. To se kontroliše veličinom otvora zenice. Kada se oko izloži svetlosti (odprilike posle ¼ sekunde) počinje da se smanjuje veličina zenice. Brzina kojom se smanjuje i konačna veličina koju zenica zauzme zavisi od intenziteta i trajanja svetlosti i od toga koji se deo mrežnjače draži. Uopšte što je intenzivnija svetlost zenica psa postaje manja. Sa zatvaranjem i otvaranjem dužice povećava se ili smanjuje količina svetlosti koja stiže do mrežnjače. Veličina zenice služi kao zaštitini pufer prema iznenadnim promenama u intenzitetu svetlosti.
2.FOTOSENZIBILNI MEHANIZAM : Mrežnjača je nežna gotovo potpuno providna membrana sastavljena od nervnih ćelija osetljivih na svetlost i njihovih asocijalnih ćelija koje se nazivaju štapići. Druge životinje imaju samo jednu drugu vrstu fotosenzibilnih ćelija koje se nazivaju čepići. Ti nazivi ukazuju na različite oblike ćelija ali se one razlikuju još i prema funkciji i načinu na koji su raspoređene po površini mrežnjače i načinu na koji su povezane jedna sa drugom i sa mozgom.
Kada govorim o fotosenzibilnom mehanizmu kod psa jedna od prvih stvari na koju treba obratiti pažnju jeste način na koji su čepići i štapići povezani sa mozgom. U mrežnjači ima otprilike 125 miliona štapića i čepića ali samo oko jedan mislion optičkih vlakana koja prolaze iz mrežnjače. To znači da mnogi čepići i štapići moraju da koriste zajednička nervna vlakna ka mozgu. Na mrežnjači i kao na delu oka na kome se stvaraju likovi postoje tri vrste čulnih ćelija odnosno za duge, srednje i kratke svetlosne talase. Njihova veza i prenos je takođe trojak.
Najneposredniji prenos je nađen među čepićima a nikada nije primećen među šstapićima. Kod takvog prenosa čepić je povezan sa biplarnim nervnim ćelijama koje su dalje povezane sa ganglijskim ćelijama koje prenose nervne impulse neposredno u sastavu moždanig nerva u mozak psa. Zato se kaže da ti čepići imaju privatnu liniju do mozga. Nadalje imamo sistem prenošenja kod kojeg se nekoliko čepića vezuje zajedničkom bipolarnom ćelijom. Slični sistemi su nađeni i u slučaju štapića. Ti sistemi mogu se zamisliti kao porodična linija grupnog korišćenja više susednih čepića ili štapića zajednički koriste jednu liniju ka mozgu. Konačno imamo mešovite sisteme štapića-čepića u kojima nekoliko štapića i čepića zajednički koriste istu bipolarnu ćeliju. To se može nazvati javna linija grupnog korišćenja ka mozgu. Pored veza fotosenzibilnih ćelija sa mozgom u mrežnjači ima i različitih drugih asocijalnih ćelija. One omogućavaju interakcije između susednih čepića susednih štapića i između štapića i čepića. Zbog toga se i kaže da je mrežnjača izgrađena od sistema mreža i da je sposobna za veliki sistem integracije. Raspored čepića i štapića je različit po mrežnjači no oni u osnovi čine fotosenzibilni mehanizam po kome pas može uz pomoć drugih delova oka da koristi svoje čulo vida. Eksperimenti koji su vršeni radi ispitivanja funkcije čepića štapića i drugih nervnih vlakana pokazali su da kada je nervno vlakno u dejstvu vrše se električne promene u vlaknu i oko njega. Merenjem tih električnih promena možemo meriti aktivnost nervnih ćelija i njihovih vlakana. Vlaknima koja vode od čepića i štapića možemo registrovati električne promene pomoću aparata za registrovanje kad god osvetlimo mrežnjaču. Na taj način se veoma pogodno proučava odgovor štapića i čepića u mrežnjači na svetlosna draženja. Od nalaza koje pruža takvo eksperimentalno ispitivanje navodim neko : -Što je veći intenzitet svetlosti brža je frekvencija paljenja štapića i čepića to jest neka intenzivna tačka svetlosti nadražiće jedan štapić da izazove veliki broj nervnih impulsa u sekundi a slaba svetlost izazvaće više slabijih nervih impulsa.

-Čepići i štapići izgleda mogu da se spontano prazne i da povremeno izazovu nervne impulse čak i u odsustvu draženja svetlosnim talasima.
-Odgovor u jednom vlaknu može se inhibirati ili zakočiti draženjem susednog receptora. Ovde još jednom vidimo da je mrežnjača međusobno zavisna struktura u kojoj ono što se dešava u jednoj oblasti utiče na ono što se dešava u drugim oblastima.
3.MEHANIZAM SPROVOĐENjA : Glavni nerv čula vida je drugi moždani nerv koji se sastoji od snopova nervnih vlakana iz ganglijskih ćelija. Njihovi snopovi izlaze iz vidnog brežuljka zadnje polovine prednjeg dela mozga. Na raskršću snopova vidnih nerava jedan deo snopova jednog i drugog moždanog nerva ukrštaju se tako da u jednom i drugom vidnom nervu ima jenkad broj ukrštenih snopova. Ovakvo bilateralno simetrično ukrštanje snopova uslovljava binokularni vid. Snopovi vidnih nerava kada se probiju kroz izbušeni deo proksimalnog dela beonjače ulaze u očnu jabučicu i rasprostiru se u mrežnjači. Pre nego što se rasprostru oni obrazuju na unutrašnjoj strani beonjače nabor u obliku okrugle bradavice oko koje nema čulnih ćelija štapića i čepića to mesto ne prima svetlosne utiske i zato se naziva slepom mrljom. U blizini slepe mrlje nalazi se žuta mrlja u kojoj ima čepića sposobnih za prijem svetlosnih utisaka. Impulsi koji nastaju u štapićima i čepićima prenose se preko nervnih vlakana ka kori hemisvere velikog mozga.
Na tom putu nalaze se 3 glavne stanice koje vrše svoju funkciju sprovođenja.
-•OPTIČKA RASKRSNICA (chiasma opticum): Kada su vidni nervi iz jednog i drugog oka ušli u lobanjsku duplju oni se međusobno približavaju i suseću na samoj osnovici mozga. To mesto sjedinjavanja naziva se „optička raskrsnica“. Tu se snopovi nernih vlakana koji obrazuju ovo sjedinjavanje ponovo raspodeljuju pre nego što produže dalje u mozak. Za ovu raskrsnicu je bolje reći da se nalazi na osnovici međumozga psa. Ovom novom raspodelom postižu se dve stvari. Prvo vlakna iz desnih polovina na obe mrežnjače grupišu se u jedan snop i produžuju ka desnoj polovini mozga a vlakna iz leve sa obe mrežnjače ka levoj strani mozga. Drugo što se postiže ponovnom raspodelom jeste to da svaka mrežnjača ima veze sa obema stranama mozga.
-•KOLENASTA TELAŠCA : Dva snopa iznova grupisanih vlakana produžuju se ka mozgu gde se završavaju u dvema masama moždanih ćelija koje se nazivaju „kolenasta telašca“. Ta telašca služe kao relejne i manevarske stanice. Vlakna koja su došla iz mrežnjače ovde se povezuju sa novom grupom neutrona koji vode neposredno do kore velikog mozga.
-•POTILjAČNI REŽNjEVI hemisvere velikog mozga. Vlakna iz kolenastih telašaca završavaju se u naročitim delovima kore velikog mozga koji se nazivaju „potiljačni režnjevi“. Veze između određenih oblasti mrežnjače i isto tako specifičnih oblasti u potiljačnim režnjevima sasvim su dobro ispitane i dokazane.
Suština mehanizma sprovođenja završava se sa dolaskom impulsa iz mrežnjače u čulnu oblast (vidnu oblast) kore velikog mozga. Svaka oblast u kori velikog mozga kao što su potiljačni režnjevi koji primaju nervne impulse iz nekog receptornog ograna naziva se „čulna oblast“.
4.CENTRALNI MEHANIZAM : Šta se dešava u mozgu kada impulsi teku kroz različite strukture objašnjava nam cerebralni mehanizam. Kada vidni impulsi dođu do mozga smatra se da funkciju vida preuzimaju dva tela mozga : retikularne supstancija i kora hemisvera velikog mozga.
Retikularne supstancija je mreža međusobno jako isprepletanih neurona koja se deli na uzhodne i nizhodne puteve. Uzhodni deo se može zamislti kao neka vrsta centralne stanice u koju dolaze nervni impulsi iz velikog broja receptora i nervna vlakna iz kolenastih telašaca sprovode impulse iz mrežnjače do retukularne supstance. Zatim se impulsi iz ove supstance difuzno sporovode u razne delove mozga uključujući i koru velikih hemisvera mozga. Naša znanja o ovoj supstanci su skora i mala ali sa sigurnošću se može reći da nervniimpulsi iz uzhodne retikularne supstancije služe za otkrivanje i buđenje kore hemisvere velikog mozga. To aktiviranje je neophodno da bi moglo da dođe do normalne percepcije vida. Prema onome što su pokazali eksperimenti baš na psima i mačkama ako se onemogući da uzhodni retikularni sistem šalje nervne impulse kori hemisvere velikog mozga jedinka će ili izgubiti svest ili pasti u duboku komu i vrlo teško će odgovarati na nadražaje iz spoljnog sveta.
Nizhodna retikularna supstancija prima impulse iz kore velikog mozga i zatim ih šalje u različita vlakna iz receptora. To znači nervni signali koji dolaze nizhodno iz kore velikog mozga susreću se sa vlaknima koja idu uzhodno iz očiju ušiju i kože. Nizhodni putevi sada aktiviraju čula koja slušaju komandu kore velikog mozga i pas vidi čuje oseća zavisno od toga koji su nizhodni putevi aktivirani. Tako i kod vida impulsi iz mrežnjače stižu u mozak tek tamo dobijaju organizovanu i smisaoni percepciju. Još uvek se nezna kako se to zbiva kod pasa jer pas nije u stanju da nam to kaže a sve je zasnovano na zapažanjima i njegovim vidnim reakcijama. Sigurno se zna da za vidnu percepciju mora da je očuvana kora velikog mozga potiljačnog dela da bi pas uopšte video. To međutim ne znači da su potiljačni režnjevi sami odgovorni za vidnu percepciju jer je mozak toliko dobro povezan sistem da su impulsi koje su primili potiljačni režnjevi šire na gotovo svaki drugi deo mozga i obrnuto da na njih utiču impulsi iz mnogih drugih delova.
Jedan opšti zaključak o vidnoj percepciji kod pasa je taj da je celokupni sistem konstruisan na osnovu međusobne povezanosti. Nervni sistem pasa nije analogan mreži izolovanih žica koje bi išle od receptora do određenih oblasti mozga i zatim neprekidno ka svakom čulnom organu. Danas znamo da je takvo gledište koje se ranije zastupalo u osnovi pogrešno. Ima mnogo mesta u kojima se to što se dešava u uednom delu sistema modifikuje ono što se dešava u drugom delu. I upravo ta činjenica zajedno sa svim posebnim obaveštenjima o nervnom sistemu pasa do kojih smo već danas došli možda će nam konačno omogućiti da shvatimo da su tolike naše percepcije integrisane organizovane i pune raznoh zapažanja.
OSETLjIVOST i ŠIRINA VIDNOG POLjA : Oko se razvija u prvim nedeljama života štenadi u utrobi ali neki delovi koji su neophodni za gledanje kao što je očni nerv nisu potpuno razvijeni ni do kraja drugog meseca. Zato se štenad rađa sa zatvorenim očima. Diferencijacija ćelija u mrežnjači traje i do dve nedelje po štenjenju. Mada približno znamo kada su koji delovi razvijeni neznamo kako oni funkcionišu pre štenjenja pa ni odmah sve dok se oči ne otvore. Tek onda nastaju neki vizuelni refleksi na svetlost počev od otvaranja i zatvaranja oka što govori da je organizam šteneta osetljiv na svetlost bar u izvesnom stepenu. Tako im se zenica sužava na jaku svetlost i tada se zatvaraju oči. No vrlo brzo po otvaranju oka štene uspeva da upravi pogled na izvor svetlosti i prati kretanje svega što se nalazi u njegovom vidokrugu. Kako to štenad vidi u određenom periodu te da li predmeti oko njega izgledaju ovako ili onako poznato je samo njima i zato čulo vida i kod odraslih pasa zaostaju za ostalim čulnim sistemima.
Osetljivost čula vida kod pasa sa rastom i razvitkom štenadi se menja to jest rastom i razvojem oštrina vida postaje veća ako ne postoje nikakve patološke promene na oku. Kod pasa erazlikujemo centralni vid (koji služi da pas jasno vidi predmete koje fiksira) i periferni vid od koga zavisi njegova orijentacija u prostoru. Percepcija centralnog vida odigrava se u predelu žute mrlje gde se u njenom centralnom udubljenju nalaze samo čepići čiji presek iznosi 4 mikrona (0.004milimetara). Oštrina vida je sposobnost oka psa da jasno vidi pojedine predmete te da odredi daljinu i rastojanje između pojedinih predmeta i ljudi. Tako su svi psi sa klinastom glavom a naročito sve vrste hrtova oštrijeg vida i imaju veću širinu vidnog polja. Upotreba hrtova u lovu po Evropi zabranjena je zbog njihove brzine kretanja a u Rusiji korišćeni su baš zbog svog izuzetng vida. Danas se hrtovi masovno koriste u sportske svrhe na kinodromima sa veštačkim zecom gde čulo vida i obuka igraju presudnu ulogu.
Zbog klinastih glava kod većine ovčarskih pasa je i širina vidnog polja veća a i oštrina vida bolja.
Iz dosadašnjeg rada na polju oftamologije ponato je da je čulo vida kod pasa najrazvijenije i najosetljivije od 2 do 6 godina a posle toga nastupaju razne staračke promene. Poznato je da kod pasa posle 8 do 10 godina života oslabi rad svih očnih mišića tako da je akomodacija oka oslabila a nastupaju i druge patološke promene i oboljenja na rožnjači sudovnjači staklastim telima mrežnjači i na svakom optičkom nervu. Sve ovo vezano je za samo upotrebu psa jer ćorav pas ili pas sa jednim okom imaju manju upotrebnu vrednost.
Širina vidnog polja je posebna osobina čula vida i širina vidnog pola kod čoveka iznosi 160-180 stepeni zavisno od toga kojoj je rasi reč. Širina vidnog polja kod pasa kreće se od 20-280 stepeni. Svako oko ima svoje vidno polje. Ova polja se u centru međusobno potpuno ili delimično poklapaju. Kod pasa koji imaju uske glave i klinaste glave imaju širinu vidnog polja 270 stepeni. Širina vidnog polja utiče da psi bolje mogu da vide predmete i ljude koji se kreću a daleko manje objekte koji stoje. Zato je njihov binokularni vid dva puta uži od binokularnog vida čoveka. Zbog toga ljudi bolje procenjuju udaljenost i brzinu a psi blizinu čak i do 2 santimetra od svog oka.